Sada već davne 2000 godine došla sam autobusom u Novi Sad sa juga
Srbije. U rukama mi je bila samo jedna omanja putna torba. Da mi je neko
ukrao, ne bih imala više šta da obučem. Tu mi je bilo sve – novi par
cipela i jedna tanana zimska jakna, kupljene pred početak studija, pred
jesen.
Spakovane su bile nade i snovi o velikom gradu, kao i sva
nepodnošljivost provincije i nemogućnost da se iskažem i dišem. Mama me
nije ispratila jer je već odavno nije bilo, a tata je morao iste te
studije da mi obezbedi radeći u inostranstvu.
Oni me nisu ispratili a kasnije me nisu ni dočekivali.
Paketi sa hranom i pitanja da li sam gladna, šta radim, jel mi toplo, šta je bilo na ispitu – nikada mi nisu bila postavljena.
Od tog trenutka pa narednih dvanaest godina sam se borila, čini mi se
sa celom Vojvodinom, ispitivali su moje korene, odakle dolazim, zašto
studiram, da li sam stvarno škrta, gde mi je nestao naglasak...rad,
dokazivanje, život.
Posle dvanaest godina me više niko ništa nije pitao uglavnom su me
tražili da radim za njih. Osetila sam Novi Sad svojim, al za malo.
Ne tako davne 2012, opet sam iz svih mojih domova skupila jednu torbu za sebe i još dve za saputnike, i krenula dalje u Nemačku.
Niko me nije pratio, sad su svi koje stvarno imam krenuli sa mnom.
Sad se dokazujem u ime Srbije, nekad sam branila Jug od Severa a sad
celu Srbiju pred ovom šarenom tuđom zemljom.
Scenario isti, sve znam, iskustvo mi je, sva sreća, veće od torbe.
Doduše, slabije napadaju ali bolnije.
Sada moram još i na tuđem jeziku da se borim. Ali, iako sam iz iste
otišla ne dam nikome na nju, moram da je branim, ja drugu zemlju nemam
niti sam mogla da biram.
Otputujem nekad za vikend sama u Novi Sad, idem ulicama, fakultetski
plato, čitaonica – boli me stomak kad posmatram sve te mlade ljude koji
dolaze iz provincije, koliko ne znaju šta ih sve čeka. Koliko ne slute
da će opet otići dalje, i da više nikad neće pripadati nigde.
Suviše slobodni da se vrate kući i suviše novi da u tuđoj zemlji naprave dom.
Mnogo sam zbunjena, ulazim slobodno u kuće prijatelja, deca im već
hodaju, prave mi svakakve đakonije da me podsete, kuvaju mi tursku kafu,
i oni su zbunjeni. Da li me boli – ne, da li sam srećna – ne, tužna –
ne znam...još mnogo pitanja sa negativnim odgovorom.
Jednom godišnje posetim i Južnu Srbiju. Kaže mi tada suprug da ne
ličim na sebe, da mi se lice promeni, da sam druga žena koja mu postaje
ljubavnica, a koja ga ostavi svaki put kad sedne na suvozačko mesto i
pretvara se u njegovu suprugu moleći se za srećan dugi put nazad.
Gde nazad? Sad jedino ovo pitanje ima smisla.
Iza mene čujem anđeoski glas: Mama putujemo kući. U retrovizoru dva
krupna crna oka čekaju da krene Branko Kockica, pa da pevamo i putujemo.
Biće ovo još jedna dobra zabava za saputnike a za mene još jedno razmišljanje, jesam li uradila pravu stvar.
U Nemačkoj me čeka dobra drugarica iz Indonezije da mi kaže kako me
razume i kako sam ja ipak srećna jer je Bali još dalje od Srbije.
Tuga za svojom zemljom je univerzalna.
Biljana Simeonov, Ninberg, Nemačka
Politika online
