| Novosti.rs/Tatjana Loš
Dok ga neki nazivaju Konstantinopoljem, za druge će zauvek
ostati Carigrad. Crkvu Aja Sofija je u 6. veku izgradio rimski car
Justinijan, a u 15. je pretvorena u džamiju
Ukoliko biste imali prava na samo jedan pogled u životu, uputite
se ka Istanbulu. Francuski pisac i političar iz 19. veka Alfons de
Lamartin bio je neizlečivi zaljubljenik u jedini grad na svetu koji se
prostire na dva kontinenta. I u tome nije bio usamljen.
Prestonica Vizantije i Otomanske imperije, izgrađena na sedam brežuljaka, a koja spaja Evropu sa Azijom i Bosforskim moreuzom, Mramorno sa Crnim morem, večna je inspiracija umetnika, hodočasnika, pustolova... Dok je neki i danas nazivaju Konstantinopoljem, za druge će zauvek ostati Carigrad.
Orhan Pamuk nam svakim novim romanom iznova potvrđuje da je neprikosnoveni "slikar" Istanbula, ali su njegove kapije svima širom otvorene. I upravo je jesen najlepši trenutak da pokucate na vrata grada koji je davne 1502. godine bio najmnogoljudniji na svetu, a u kojem danas živi oko 14 miliona stanovnika.
Da nije vredeo, ne bi se zbog njega tolika koplja lomila. Bio je glavna prestonica Istočnog rimskog carstva, centar hrišćanstva, najbogatije mesto u Evropi tokom srednjeg veka, prestonica Latinskog carstva. Želeo ga je, u 15. veku, Mehmed Drugi Osvajač i želja mu je posle osmonedeljne opsade bila ispunjena. Tada je postao glavni grad Otomanske imperije, kada su hrišćanske svetkovine prerušene u islamske. Danas je to najveći, ali ne i glavni grad Turske, čije se mnoge znamenitosti nalaze na listi UNESKO-ve svetske baštine. Pre četiri godine je bio grad kulture, a jedan je od kandidata za Letnje olimpijske igre 2020.
Istanbul je predvorje kontrasta, kosmpolitskog je duha, ali u isto vreme je i tradicionalan, mističan, vrcav... Hrani vas energijom, dok vam je i oduzima u trenutku kada se probijate kroz saobraćajnu gužvu, uprkos metrou koji postoji od 1875. godine.
Istanbulska čaršija nam zbog istorije nije bila strana ni ranije, ali su nam je turske serije još više približile. Priče sa Bosfora se i te kako "piju" kod nas, šoping ture su i dalje vrlo popularne, a na baklave sa orasima, čokoladom i pistaćima se uvek rado kreće iz Srbije. Ukratko, mnogo je razloga zbog kojih vredi i zbog kojih se ide put Istanbula.
Ako ste u upoznavanje grada krenuli sa vodičem, najveće šanse su da ćete se prvo naći na Trgu hipodrom na kojem su se nekada održavale trke konja, a danas je to plato u obliku piste i Teodosijev obelisk. Odmah ispred čeka vas jedna od prvih asocijacija na Istanbul - Sultanahmet ili Plava džamija. Prvi pogled na nju će vas zbuniti ako budete očekivali objekat u boji koja se nalazi u imenu, ali je zapravo plava samo unutrašnjost. Prepoznatljiva je po tome što jedina ima šest minareta, a nazivaju je "božjim delom u ljudskom ruhu". Ispred nje su uvek dugi redovi posetilaca, baš kao i ispred Aja Sofije, Svete Sofije ili Crkve svete mudrosti. Rimski car Justinijan je u 6. veku naredio da se podigne crkva kakve nije bilo od doba Adama i kakve nikad više neće biti. Tako je i bilo. A onda ju je, 1453. godine, padom Vizantije Mehmed Drugi pretvorio u džamiju, tako što su umesto krsta stavljeni polumesec i zvezda, zvona i oltar su uklonjeni, freske i mozaici prefarbani, a minareti joj dali pravo islamsko lice.
Osnivač moderne turske države Mustafa Kemal Ataturk, čija se slika ili bista nalaze na gotovo svakom koraku u ovoj državi, preimenovao ju je 1934. godine u muzej, u kojem još "živi" nekolicina fresaka i mozaika - kao dokaz da je ovo bilo najveće hrišćansko svetilište. Svaki religiozni obred danas je ovde - zabranjen.
Foto: Image courtesy of Suat Eman at FreeDigitalPhotos.net
Prestonica Vizantije i Otomanske imperije, izgrađena na sedam brežuljaka, a koja spaja Evropu sa Azijom i Bosforskim moreuzom, Mramorno sa Crnim morem, večna je inspiracija umetnika, hodočasnika, pustolova... Dok je neki i danas nazivaju Konstantinopoljem, za druge će zauvek ostati Carigrad.
Orhan Pamuk nam svakim novim romanom iznova potvrđuje da je neprikosnoveni "slikar" Istanbula, ali su njegove kapije svima širom otvorene. I upravo je jesen najlepši trenutak da pokucate na vrata grada koji je davne 1502. godine bio najmnogoljudniji na svetu, a u kojem danas živi oko 14 miliona stanovnika.
Da nije vredeo, ne bi se zbog njega tolika koplja lomila. Bio je glavna prestonica Istočnog rimskog carstva, centar hrišćanstva, najbogatije mesto u Evropi tokom srednjeg veka, prestonica Latinskog carstva. Želeo ga je, u 15. veku, Mehmed Drugi Osvajač i želja mu je posle osmonedeljne opsade bila ispunjena. Tada je postao glavni grad Otomanske imperije, kada su hrišćanske svetkovine prerušene u islamske. Danas je to najveći, ali ne i glavni grad Turske, čije se mnoge znamenitosti nalaze na listi UNESKO-ve svetske baštine. Pre četiri godine je bio grad kulture, a jedan je od kandidata za Letnje olimpijske igre 2020.
Istanbul je predvorje kontrasta, kosmpolitskog je duha, ali u isto vreme je i tradicionalan, mističan, vrcav... Hrani vas energijom, dok vam je i oduzima u trenutku kada se probijate kroz saobraćajnu gužvu, uprkos metrou koji postoji od 1875. godine.
Istanbulska čaršija nam zbog istorije nije bila strana ni ranije, ali su nam je turske serije još više približile. Priče sa Bosfora se i te kako "piju" kod nas, šoping ture su i dalje vrlo popularne, a na baklave sa orasima, čokoladom i pistaćima se uvek rado kreće iz Srbije. Ukratko, mnogo je razloga zbog kojih vredi i zbog kojih se ide put Istanbula.
Ako ste u upoznavanje grada krenuli sa vodičem, najveće šanse su da ćete se prvo naći na Trgu hipodrom na kojem su se nekada održavale trke konja, a danas je to plato u obliku piste i Teodosijev obelisk. Odmah ispred čeka vas jedna od prvih asocijacija na Istanbul - Sultanahmet ili Plava džamija. Prvi pogled na nju će vas zbuniti ako budete očekivali objekat u boji koja se nalazi u imenu, ali je zapravo plava samo unutrašnjost. Prepoznatljiva je po tome što jedina ima šest minareta, a nazivaju je "božjim delom u ljudskom ruhu". Ispred nje su uvek dugi redovi posetilaca, baš kao i ispred Aja Sofije, Svete Sofije ili Crkve svete mudrosti. Rimski car Justinijan je u 6. veku naredio da se podigne crkva kakve nije bilo od doba Adama i kakve nikad više neće biti. Tako je i bilo. A onda ju je, 1453. godine, padom Vizantije Mehmed Drugi pretvorio u džamiju, tako što su umesto krsta stavljeni polumesec i zvezda, zvona i oltar su uklonjeni, freske i mozaici prefarbani, a minareti joj dali pravo islamsko lice.
Osnivač moderne turske države Mustafa Kemal Ataturk, čija se slika ili bista nalaze na gotovo svakom koraku u ovoj državi, preimenovao ju je 1934. godine u muzej, u kojem još "živi" nekolicina fresaka i mozaika - kao dokaz da je ovo bilo najveće hrišćansko svetilište. Svaki religiozni obred danas je ovde - zabranjen.
Foto: Image courtesy of Suat Eman at FreeDigitalPhotos.net
Doživeti sjaj Osmanskog carstva moguće je u savremenom Istanbulu,
naročito u Topkapi saraju, ograđenom bosforskim borovima i platanima.
Zna to svaki turista koji šetnjom turskom kaldrmom želi da nasluti kako
se nekada živelo među sultanovim zidinama.
Palata topovske kapije je nastala po naredbi Mehmeda Drugog Osvajača u 15. veku, na bedemima drevnog Konstantinopolja, tamo gde se Bosfor spaja sa Mramornim morem. Bile su to zvanično odaje turskih sultana, a zapravo čitav jedan grad u koji se ulazilo na troja vrata. Carska vode do nekadašnje uprave, kada prođete kroz druga uzdahnućete na dijamante, smaragde i zlato, sav plen i poklone vladara koji su ukrašavali palatu. Treća su poznata kao ulaz u sultanov raj ili vrata čednosti, iza kojih se čuvao harem - možda najmisterioznije mesto, carstvo spletki i intriga, simbol sultanije Hurem.
Istanbul je upečatljiv i po kuli i mostu Galata, koji spaja obale Zlatnog roga i čini simboličnu sponu između tradicionalnog i modernog života grada. Evropski deo je taj savremeniji, manje konzervativan i najprepoznatljiviji po četvrti Taksim i istoimenom trgu, na kojem se odigravaju i lepe i one druge stvari - poput učestalih protesta građana protiv vlasti. Pucnjave ovde nisu retkost, a svakodnevicu čine i trka građana koji pokušavaju što pre da stignu na posao, zanemarujući i crveno svetlo na semaforu.
Ovde je islam daleko manje prisutan na ulicama, u modi, po restoranima, poslastičarnicama... Žene su mahom bez marame, moderno obučene, slobodnije i bez pratnje muškaraca u kafićima. U ovom delu su možda najvidljiviji i sjaj i beda grada, jer čim padne prvi mrak, neki fin svet kreće u luksuzne restorane, a prosjaci i prostituke izlaze na ulice. Noćni život je ovde najburniji, a na svakom koraku se služi tradicionalna rakija sa ledom - slična grčkom uziju.
Turci nisu poznati samo kao strastveni pušači, nego i kao narod koji mnogo može da popije i pojede. Pa kada smo već kod hrane, ne zaboravite da u Istanbulu jedete ribu, jer se uvek priprema sveža, odmor napravite uz pitu sa zeljem ili sirom i na kraju se zasladite kadaifima ili baklavama, za kojima ceo svet (ili bar ljubitelji ovih poslastica) uzdišu.
I da, dok budete pili tursku kafu iz bakarnih džezvi i grickali ratluk, setite se da je Agata Kristi baš u Istanbulu napisala roman "Ubistvo u Orijent ekspresu", a da je italijanski novinar i književnik Edmondo de Amičis zapisao: "Istanbul, univerzalna lepota kojoj se pesnik i arheolog, diplomata i trgovac, princeza i mornar, severnjak i zapadnjak podjednako dive. Ceo svet misli da je ovo najlepše mesto na svetu". Proverite da li je tako.
Palata topovske kapije je nastala po naredbi Mehmeda Drugog Osvajača u 15. veku, na bedemima drevnog Konstantinopolja, tamo gde se Bosfor spaja sa Mramornim morem. Bile su to zvanično odaje turskih sultana, a zapravo čitav jedan grad u koji se ulazilo na troja vrata. Carska vode do nekadašnje uprave, kada prođete kroz druga uzdahnućete na dijamante, smaragde i zlato, sav plen i poklone vladara koji su ukrašavali palatu. Treća su poznata kao ulaz u sultanov raj ili vrata čednosti, iza kojih se čuvao harem - možda najmisterioznije mesto, carstvo spletki i intriga, simbol sultanije Hurem.
Istanbul je upečatljiv i po kuli i mostu Galata, koji spaja obale Zlatnog roga i čini simboličnu sponu između tradicionalnog i modernog života grada. Evropski deo je taj savremeniji, manje konzervativan i najprepoznatljiviji po četvrti Taksim i istoimenom trgu, na kojem se odigravaju i lepe i one druge stvari - poput učestalih protesta građana protiv vlasti. Pucnjave ovde nisu retkost, a svakodnevicu čine i trka građana koji pokušavaju što pre da stignu na posao, zanemarujući i crveno svetlo na semaforu.
Ovde je islam daleko manje prisutan na ulicama, u modi, po restoranima, poslastičarnicama... Žene su mahom bez marame, moderno obučene, slobodnije i bez pratnje muškaraca u kafićima. U ovom delu su možda najvidljiviji i sjaj i beda grada, jer čim padne prvi mrak, neki fin svet kreće u luksuzne restorane, a prosjaci i prostituke izlaze na ulice. Noćni život je ovde najburniji, a na svakom koraku se služi tradicionalna rakija sa ledom - slična grčkom uziju.
Turci nisu poznati samo kao strastveni pušači, nego i kao narod koji mnogo može da popije i pojede. Pa kada smo već kod hrane, ne zaboravite da u Istanbulu jedete ribu, jer se uvek priprema sveža, odmor napravite uz pitu sa zeljem ili sirom i na kraju se zasladite kadaifima ili baklavama, za kojima ceo svet (ili bar ljubitelji ovih poslastica) uzdišu.
I da, dok budete pili tursku kafu iz bakarnih džezvi i grickali ratluk, setite se da je Agata Kristi baš u Istanbulu napisala roman "Ubistvo u Orijent ekspresu", a da je italijanski novinar i književnik Edmondo de Amičis zapisao: "Istanbul, univerzalna lepota kojoj se pesnik i arheolog, diplomata i trgovac, princeza i mornar, severnjak i zapadnjak podjednako dive. Ceo svet misli da je ovo najlepše mesto na svetu". Proverite da li je tako.
B92
Нема коментара:
Постави коментар