Izvor: Victorian Vampire Society UK
Perverzno je podklasa neprirodnog. Kada osoba uskrati
sebi ili drugom neko od osnovnih ljudskih dobra (ili sposobnost za
iste) i ako iz toga ne proizilazi nijedno drugo ljudsko dobro, i kada je
užitak motivacija za uskraćivanje, onda je takav čin perverzan. Kada je
užitak seksualan, perverzija je seksualna. Iz ove definicije perverzije
trebalo bi da bude jasno da se
užitak ne uzima za osnovno ljudsko dobro
Zbog čega god se pojavilo, skorašnje oživljavanje filozofske
zainteresovanosti za probleme u vezi sa ljubavlju i seksualnošću počelo
je pokušajem analize koncepta seksualne perverzije. Da li je to
suštinski jednostran koncept, koji mi, savremenici, ne bi trebalo da
upotrebljavamo kada promišljamo seks? Da li je oživljavanje jednog ili
drugog tradicionalno teološki zasnovanog pristupa seksualnoj perverziji
ono što treba preduzeti, možda osavremeniti uključivanjem poslednjih
otkrića u psihijatriji? Ili navedeni koncept u sebi skriva neslućene
obrasce značenja koje filozofska analiza treba da po prvi put otkrije?
Ukoliko seksualnu perverziju uzimamo za ozbiljno, problem njene
definicije mora da se reši na samom početku. Šta seksualnu praksu čini
perverznom? Šta seksualnu perverziju razlikuje od neseksualne
perverzije, ako potonje uopšte postoji? Šta uopšte čini neku ljudsku
aktivnost perverznom?
Paleta seksualnih aktivnosti kod čoveka, koja se uobičajeno naziva
perverznom, vrlo je široka i nejasnih granica. Njena nejasnost postaće
uočljivom iz sledeće liste, koju sam preuzeo od Majkla Balinta (Michael
Balint): (1) Pre svega, tu su najrazličitiji tipovi homoseksualnosti;
(2) dalje, nekoliko oblika sadizma i mazohizma; (3) zatim
egzibicionizam, voajerizam i upotreba drugih delova tela (tj. svih sem
genitalija); (4) fetišizam, transvestija i možda kleptomanija; (5)
zoofilija i (6) konačno nekrofilija i pedofilija. Treba dodati da ova
lista može da zavede svojom apstraktnošću - fetišizam se, na primer,
može odnositi na veoma raznolika ponašanja.
Skorašnji filozofski pokušaji da se definiše seksualna perverzija
nisu urodili plodom većim od onih koji su već ponudili psihoanalitičari.
Tomas Najdžel (Thomas Nagel) misli seksualnu perverziju kroz upotrebu
psiholoških termina, kako kaže, ali mu ništa psihoanalitičko nije na
umu. Seksualne perverzije, prema Najdželu, nepotpune su varijante
„višeslojnih interpersonalnih svesnosti" što je „osnovni psihološki
sadržaj seksualnih odnosa". Perverzije su nepotpune varijante potpune
celine. Najdželovo stanovište slično je onom, često pripisivano Frojdu
(Freud), a to je fiksacija na infantilini nivo, što je vid
nekompletnosti. Takav stav još je bliži ideji sadržanoj u katoličkom
kanonskom pravu, koje određuje kao nemoralan svaki seksualni čin koji je
„učinjen kao uvod u potpuni čin", ali koji je ,,u celini odvojen od
potpunog čina". Najdžel nigde ne napominje zbog čega je važno ili pomena
vredno to da neki ljudi kao da žele isključivo nepotpune varijante
seksa umesto potpunih — zbog čega nam je uopšte potrebno određenje kakvo
je „perverzija"? (Uostalom, ne postoji posebno određenje ni za one,
koji umesto celog obroka, naručuju nešto od delova menija). Još jedan
problem u vezi sa Najdželovim stavom jeste da bi prostitutka, na primer,
koja teško da učestvuje u interpersonalnoj svesnosti na koju Najdžel
upućuje, potpala pod perverziju, iako ni uobičajena upotreba niti ijedna
tradicionalna klasifikacija perverzije nema takav ishod. (Najdžel kao
da je svestan ovog problema, ali ga ne smatra odlučujućim.) Uzgred,
sadomazohistički par ostvaruje u potpunosti psihološki proces na koji
Najdžel ukazuje tj. postoji interpersonalna svesnost među njima na
mnogim nivoima, ali bi oni ipak tradicionalno bili svrstani u perverte.
Začuđujuće je, koliko i iznenađujuće, da Najdžel tvrdi da seksualna
perverzija „treba da bude želja ili praksa koju je smisleno opisati kao
na neki način neprirodnu, iako je objašnjenje razlike
prirodno/neprirodno, naravno, ključni problem". Pa ipak, on ne čini
napor da objasni tu razliku ili da je dovede u vezu sa konceptom
perverzije.
Robert K. Solomon smatra da Najdželova definicija perverzije
prenaglašava oblik interpesonalne svesnosti u seksu, zanemarujući
sadžaj. Prema Solomonu, sadizam, na primer, nije prekid u komunikaciji
koliko "...prenaglašeni izraz jednog jedinog sadržaja, naime stava
dominacije, možda pomešanog sa mržnjom, strahom i ostalim negativnim
stavovima". Solomon ne nudi objašnjenje kada dominacija postaje
prenaglašena dovoljno da bi zaslužila da bude označena kao perverzija;
još značajnije, veoma je teško ustanoviti zašto se prenaglašenost u
ispoljavanju dominacije uopšte smatra perverzijom, a ne samo, možda, kao
grubost.
Suprotni ekstrem predstavlja čisto statistička analiza Alana H.
Goldmana, po kojoj su seksualne želje perverzne ukoliko su statistički
nenormalne po svojoj formi. Određivanje forme želje je, ipak, problem.
Goldman daje sledeće primere želje, koje nenormalnost forme čini
perverznim: „...želja, ne da se stupi u kontakt sa drugim, već samo da
se gleda, da se naudi i da se bude ozleđen, da se stupi u kontakt sa
predmetom ili odećom". Želja da se ima seks bez prekida u trajanju od
tri sata, nije, kako se čini, nenormalna u smislu koji je prethodno
izložen. Međutim, postoje smisleni kontraprimeri; muškarac koji obavlja
kancelarijski posao, a čije požudne želje su ograničene isključivo na
nadređenu mu ženu bio bi jedan, jer su njegove seksualne želje
(statistički) nenormalne, ali teško da su perverzne. Može se isprva
učiniti da navedeni primer uključuje samo nenormalnost u kontekstu
želje, ne njene forme. Ali ako se slučaj muškarca koji radi u
kancelariji odbaci kao slučaj perverzije na račun razlike između forme i
sadržaja, postoji opasnost da heteroseksualni transvestit, nekrofil ili
osoba koja zlostavlja decu ostane s druge strane definicije perverzije.
Ovaj problem razlikovanja forme i sadržaja pojavljuje se ponovo kada
Goldman zapisuje da „silovanje ovce može biti perverznije od silovanja
žene, ali je potonje sigurno više za moralnu osudu". Veoma je teško
uvideti kako silovanje žene uopšte može biti perverzno po Goldmanovom
objašnjenju, budući da se forma tog akta čini normalnom. (Uzgred,
sumnjam da je govoriti o silovanju ovce iole smisleno, jer njen
pristanak ili nedostatak pristanka ne može postojati).
Photo: Cristina Garcia Rodero
Možda se, zbog očajanja nad problemima sa kojima se suočavaju ovakvi
pokušaji definisanja, javljaju iskušenja da se ceo koncept perverzije i
neprirodnog proglasi praznim, odrazom dokolice ili besmislenim. Takva se
tendecija (u odnošenju prema neprirodnom) može pratiti sve do Milovog
eseja O prirodi, Didroovog D'Alamberovog sna, Dekartove Šeste meditacije
i, možda, antičkih sofista. Poslednji izraz ovakvog stava jeste tekst
Majkla Slota (Michael Slote) „Neprimenjivi koncepti i seksualna
perverzija". Najbolji odgovor na ovo iskušenje bila bi teorija
perverzije koja bi uspela da prevaziđe teškoće koje nalazimo kod
Najdžela, Rudika (Ruddick), Solomona Frajda (Solomon Fried), Goldmana
(Goldman), Greja (Grey) i Slota...
Pre svega, tradicionalni pristupi (kod Platona, Akvinskog i Kanta,
npr.) razmatraju perverziju pod okriljem prirodnog, i to je mesto na
kome ću i ja započeti. Savremeni filozofi skloni su zanemarivanju
koncepta neprirodnog - te stoga i neprirodnog - možda zarad
verifikacionističke zabrinutosti zbog očigledne nemogućnosti da se o
neprirodnom u moralnom kontekstu govori bez previše emocija, a možda i
zbog onoga što Sartr (Sartre) nudi u tekstu
Egzistencijalizam je humanizam.
Govoriti o ljudskoj prirodi, tvrdi on, moguće je samo kada
pretpostavimo da je čovek artefakt, proizvod božanske veštine, stvoren
sa svrhom. Van ovog okvira, ovog pogleda na univerzum, nema nikakvog
smisla govoriti o ljudskoj prirodi. Nameravam da se suprotstavim ovakvom
stavu; dapače, moja rasprava imaće za posledicu da, ma kako stajalo sa
ostalim predmetima u kosmosu, čovek je jedini za koga znamo da ima
prirodu - čovekovu prirodu možemo znati bez obzira da li je čovek viđen
kao stvoren sa svrhom ili je uopšte i stvoren.
Da bih definisao neprirodno, kome je perverzno podkategorija, prvo će
mi biti potrebno da napravim razliku između, s jedne strane,
ograničenog broja osnovnih ljudskih dobara, i nemerljivo velikog broja
sporednih, manje važnih dobara, s druge strane. Među potonje, uključiću
takve stvari kao što su uživanje u večeri, biti slavan u svojoj
profesiji, dobitak na sledećem izvlačenju lotoa, dobitak na nekom
izvlačenju ili na nekoj drugoj aktivnosti državne lutrije, imati decu na
koju se može biti ponosan. Na osnovu ovih primera, trebalo bi da bude
jasno da klasifikovanje nečega kao sporednog ljudskog dobra nikako ne
znači da tvrdim da je ono nevažno. U suprotnosti sa navedenim, ono što
smatram osnovnim ljudskim dobrima može se u potpunosti navesti: život,
zdravlje, mogućnost kontrole sopstvenih telesnih i fizičkih funkcija,
sposobnost za ljubav i znanje. Ova dobra pokazuju se osnovnim, u
Rolsovom (Rawls) smislu, da će ih svako želeti bez obzira šta još pored
njih želi, sve dok su ona neophodna da bi se pribavila ostala ljudska
dobra. Ali dva druga načina izgledaju mi da identifikuju osnovna ljudska
dobra i da ih razlikuju od drugih.
Jedna od odlika osnovnog ljudskog dobra jeste da se ispostavlja
teškim da možemo tvrditi da ga osoba ima previše; ono što se uobičajeno
misli kada se kaže previše voljen odnosno razmažen, je, u stvari, slučaj
kada je neko voljen na pogrešan način. Stoga, isključio sam i bogatstvo
sa liste. Sumnjam da postoji previše neslaganja oko toga šta treba
staviti na listu, iako različite kulture mogu da različito rangiraju
stavke po značaju. Moj razlog za tvrdnju da nije moguće previše
neslaganja povezan je sa drugim, ključnim načinom na koji se odabiraju
osnovna ljudska dobra, što predstavlja sledeće: osnovno ljudsko dobro je
osobina ljudskog života koju pojedinac/ka može hteti da smanji na
minimum samo na račun sopstvenog statusa kao ljudskog bića. Na primer,
stvorenje (koje može da izgleda kao ljudsko) koje sledi „moralnu"
dužnost da smanji nivo zdravlja u ljudskoj populaciji na najmanji mogući
stepen na način na koji mi osećamo da smo u obavezi da izbegnemo zarazu
koliko je to moguće (tj. u principu) bilo bi stvorenje koje ne bismo
videli kao ljudsko biće. (Zamislite stvorenje koje se iskreno izvinjava
zbog toga što nije uspelo da raširi zarazu u situaciji u kojoj je imalo
priliku da to učini.) U tom trenutku, običan svet počinje da govori o
stvorenju koje je zaposeo zli demon, a to je trenutak kada stvorenje
pokazuje nebrigu spram osnovnog ljudskog dobra. (Zombi i Frankenštajnovo
čudovište varijante su demonske posednutosti; u njima je manifestovano
odsustvo svesti ili brige za osnovno ljudsko dobro). Ljudi širom sveta
intuitivno izbegavaju da se ljudskom izopačenošću bave kao da ona
predstavlja beskrajni kontinuum bez donjeg kraja; oni se zaustavljaju na
jednoj tački tog kontinuuma i ono što zatiču s druge strane nazivaju
stranim, neljudskim, demonskim, posednutim. Nudim ovu opštu, iako ne i
univerzalnu činjenicu, kao dokaz duboke razlike između osnovnih i
sporednih ljudskih dobara; ona, čini mi se, takođe ide u prilog odabiru
osnovnih dobara koje sam ponudio. Svako stvorenje, ma koliko razumno ili
artikulisano bilo, a ne ceni osnovna ljudska dobra, nije ljudsko biće.
Osnovna ljudska dobra mogu se odrediti kao oni aspekti ljudskog
postojanja za koje je stalni manjak uvažavanja od strane ma kog
stvorenja dovoljan razlog da se to stvorenje proglasi neljudskim.
U prvoj aproksimaciji, predlažem da neprirodni čin bude onaj koji
uskraćuje osobi (sebi li drugom) jedno ili više od navedenih ljudskih
dobara bez ikakve potrebe, tj. bez potrebe da se pribegne uskraćivanju
zarad predupređivanja gubitka nekog drugog osnovnog ljudskog dobra.
Osoba bi mogla opravdano da uskrati sebi ili drugom jedno ili više
osnovnih ljudskih dobara zarad očuvanja drugog ljudskog dobra.
Sveštenik, na primer, može usvojiti celibat, priznajući da je protivno
prirodi zahtevati da se živi bez ljubavi. Umetnik može žrtvovati svoje
zdravlje zarad umetnosti. (Žrtva predstavlja odricanje od onog što
cenimo; ne možemo žrtvovati đubre gradskom smetlištu). Ali uskraćivanje
sebi ili drugom osnovnog ljudskog dobra bez očekivanja ili namere da se
učini dostupnim neko drugo ljudsko dobro uvek je pogrešno; takođe je,
pokazaću i to, neophodan uslov za perverziju. Vozači formule jedan
uživaju da rizikuju svoj život, delimično i zbog zarade koju time
dobijaju, u krajnjoj liniji, iako postoji velika verovatnoća da će
poginuti u saobraćajnoj nesreći, nije verovatno da će umreti u bilo
kojoj pojedinačnoj trci. Da jeste, mogli bi nam izgledati neprirodnim,
čak perverznim. Slični argumenti mogu se upotrebiti u slučaju pušača,
alkoholičara, narkomana.
Perverzno je podklasa neprirodnog. Kada osoba uskrati sebi ili drugom
neko od osnovnih ljudskih dobra (ili sposobnost za iste) i ako iz toga
ne proizilazi nijedno drugo ljudsko dobro, i kada je užitak motivacija
za uskraćivanje, onda je takav čin perverzan. Kada je užitak seksualan,
perverzija je seksualna. Iz ove definicije perverzije trebalo bi da bude
jasno da se užitak ne uzima za osnovno ljudsko dobro. Prvo, zato što ga
je moguće imati isuviše - da bi se ovo uvidelo treba uzeti u obzir
slučaj osobe priključene na mašinu za stimulaciju moždanog centra za
užitak. Pretpostavimo da osoba nije voljna da se isključi čak ni na
kratko kako bi jela zarad održanja života. Ona bi umrla za mrvicu užitka
više. Uzgred, neka osoba može da minimalizuje ljudske užitke uopšte
(jer su, možda, prepreka na putu uvećanja znanja ili nekog drugog
osnovnog ljudskog dobra) a da ne dovede sopstvenu ljudskost u pitanje -
fanatični puritanac mogao bi da posluži kao dobra ilustracija navedenog.
Na ovaj način moguće je razlikovati seksualnu od neseksualne
perverzije. Primer potonjeg bio bi čovek koji nalazi užitak u
zastrašivanju male dece tako što ih prinosi blizu vozova u pokretu.
Njegov užitak je perverzan, jer je učinak na njegove žrtve očekivano
traumatičan. Ubijanje zarad užitka, ili čerečenje zarad zabave, bili bi,
naravno, perverzni; ali ništa od toga ne bi bila seksualna perverzija.
Hirurg, koji izvodi operaciju zarad uzbuđenja, a kada to nije potrebno
zarad zdravlja pacijenta, takođe je perverzan. U pojedinačnim
slučajevima može biti teško da se odredi šta zapravo motiviše nekog da
čini ono što čini - racionalizacije mogu biti opšte. Ali ova nesigurnost
verifikacije razlikuje se od zamagljivanja linije koja razdeljuje
(defining) perverzne od neperverznih činova. Pretpostaviću da je
zlostavljač dece slučaj seksualne preverzije, iako to nije vrsta slučaja
ključnog (ili čak pomenutog) za nekoliko poznatih objašnjenja ovog
koncepta; on ispunjava uslov potpunosti u kontekstu kanonskog prava,
njegova forma je normalna, može voditi reprodukciji, tako da ga Akvinski
ne razmatra u raspravi o neprirodnom seksu. Pa ipak, mlada devojka koju
je seksualno zavela starija osoba može lako doživeti traumu; nema lakog
i sigurnog načina se ponište učinci povređivanja, a namera sa kojom su
bili učinjeni utvrđuje ispravnost određivanja tog slučaja kao seksualno
perverznog. (I najmanja količina seksualnih osećanja zavodnika može biti
traumatična po dete, čak i kada on nije nepoznat ili preteći).
Vrsta štete na koju ukazujem odgovarajuće je nazvana poniženjem,
pokvarenošću. Da perverzija ponižava nužna je istina (iako možda
trivijalna), kada definišete perverziju kao što sam ja učinio. Svrstati
neku aktivnost u perverznu jeste reći nešto važno o tome šta sa njom
nije u redu. Jedna od prednosti ovakvog određenja seksualne perverzije -
ukoliko je prihvatimo — jeste da nas ne obavezuje da prihvatimo ni
jedan od uobičajenih pogleda na pojedine sekusalne činove, dok
istovremeno uspeva da zadrži mnoge naše intuicije o tome šta je
perverzno. Kako bi se koncept perverzije ovde izložen mogao primeniti,
na primer, na homoseksualnost, nije najjasnije, ako ni zbog čega drugog,
onda zbog toga što je homoseksualnost složena pojava: može se na nju
gledati kao na aktivnost i ništa više, jedna među mnogim drugim koju
praktikuju oni čiji životi istovremeno uključuju druge seksualne
aktivnosti, heteroseksualne na primer. Ali homoseksualnost takođe može
da se javi i kao institucija, što ona i jeste u mnogim drugim društvima,
različitim od našeg; tamo je ona često tipična u izvesnom stupnju
normalnog razvoja, i vodi ka heteroseksualnom funkcionisanju u braku,
kao što je i kompatibilna s njom. Konačno, homoseksualnost se takođe
može smatrati oblikom života, kada posebice isključuje
heteroseksualnost. To je ono što savremeni pokret za gej osobađanje
namerava, a o čemu se veoma malo može saznati od drugih društava. Ipak,
posmatranje homoseksualnosti kao oblika života odveo bi nas daleko od
problema perverzije i neprirodnog.
Iako nam definicija ovog koncepta perverzije, sama po sebi, ne nudi
dovoljno snažne kriterijume da bi omogućila da odlučimo u vezi sa važnim
pitanjem homoseksualnosti, definicija izgleda zahteva da se silovanje
svrsta u seksualne perverzije, suprotno tradicionalno rasprostranjenom
mišljenju. Silovanje ponižava - ovo izgleda kao nužna istina - ali
ostaje nejasno da li to čini na način na koji definicija to zahteva.
(Sve perverzije ponižavaju, ali nisu svi ponižavajući činovi ili
iskustva slučajevi perverzije.) Ono što bi trebalo dodati definiciji
perverzije da bi proizvela kriterijume primenjive na homoseksualnost
zaslužuje poseban članak, kao i pitanje zbog čega, tradicionalno,
silovanje nikada nije bilo viđeno kao perverzija.
Iz: Ethics 90 (1980) enovine
Нема коментара:
Постави коментар