ŠTA JE TO PERVERZNO?

Pisao: Donald Levi

Izvor: Victorian Vampire Society UK

Perverzno je podklasa neprirodnog. Kada osoba uskrati sebi ili drugom neko od osnovnih ljudskih dobra (ili sposobnost za iste) i ako iz toga ne proizilazi nijedno drugo ljudsko dobro, i kada je užitak motivacija za uskraćivanje, onda je takav čin perverzan. Kada je užitak seksualan, perverzija je seksualna. Iz ove definicije perverzije trebalo bi da bude jasno da se

užitak ne uzima za osnovno ljudsko dobro

Photo: Phyllis Galembo

Zbog čega god se pojavilo, skorašnje oživljavanje filozofske zainteresovanosti za probleme u vezi sa ljubavlju i seksualnošću počelo je pokušajem analize koncepta seksualne perverzije. Da li je to suštinski jednostran koncept, koji mi, savremenici, ne bi trebalo da upotrebljavamo kada promišljamo seks? Da li je oživljavanje jednog ili drugog tradicionalno teološki zasnovanog pristupa seksualnoj perverziji ono što treba preduzeti, možda osavremeniti uključivanjem poslednjih otkrića u psihijatriji? Ili navedeni koncept u sebi skriva neslućene obrasce značenja koje filozofska analiza treba da po prvi put otkrije? Ukoliko seksualnu perverziju uzimamo za ozbiljno, problem njene definicije mora da se reši na samom početku. Šta seksualnu praksu čini perverznom? Šta seksualnu perverziju razlikuje od neseksualne perverzije, ako potonje uopšte postoji? Šta uopšte čini neku ljudsku aktivnost perverznom?
Paleta seksualnih aktivnosti kod čoveka, koja se uobičajeno naziva perverznom, vrlo je široka i nejasnih granica. Njena nejasnost postaće uočljivom iz sledeće liste, koju sam preuzeo od Majkla Balinta (Michael Balint): (1) Pre svega, tu su najrazličitiji tipovi homoseksualnosti; (2) dalje, nekoliko oblika sadizma i mazohizma; (3) zatim egzibicionizam, voajerizam i upotreba drugih delova tela (tj. svih sem genitalija); (4) fetišizam, transvestija i možda kleptomanija; (5) zoofilija i (6) konačno nekrofilija i pedofilija. Treba dodati da ova lista može da zavede svojom apstraktnošću - fetišizam se, na primer, može odnositi na veoma raznolika ponašanja.

Photo: Anders Petersen

Skorašnji filozofski pokušaji da se definiše seksualna perverzija nisu urodili plodom većim od onih koji su već ponudili psihoanalitičari. Tomas Najdžel (Thomas Nagel) misli seksualnu perverziju kroz upotrebu psiholoških termina, kako kaže, ali mu ništa psihoanalitičko nije na umu. Seksualne perverzije, prema Najdželu, nepotpune su varijante „višeslojnih interpersonalnih svesnosti" što je „osnovni psihološki sadržaj seksualnih odnosa". Perverzije su nepotpune varijante potpune celine. Najdželovo stanovište slično je onom, često pripisivano Frojdu (Freud), a to je fiksacija na infantilini nivo, što je vid nekompletnosti. Takav stav još je bliži ideji sadržanoj u katoličkom kanonskom pravu, koje određuje kao nemoralan svaki seksualni čin koji je „učinjen kao uvod u potpuni čin", ali koji je ,,u celini odvojen od potpunog čina". Najdžel nigde ne napominje zbog čega je važno ili pomena vredno to da neki ljudi kao da žele isključivo nepotpune varijante seksa umesto potpunih — zbog čega nam je uopšte potrebno određenje kakvo je „perverzija"? (Uostalom, ne postoji posebno određenje ni za one, koji umesto celog obroka, naručuju nešto od delova menija). Još jedan problem u vezi sa Najdželovim stavom jeste da bi prostitutka, na primer, koja teško da učestvuje u interpersonalnoj svesnosti na koju Najdžel upućuje, potpala pod perverziju, iako ni uobičajena upotreba niti ijedna tradicionalna klasifikacija perverzije nema takav ishod. (Najdžel kao da je svestan ovog problema, ali ga ne smatra odlučujućim.) Uzgred, sadomazohistički par ostvaruje u potpunosti psihološki proces na koji Najdžel ukazuje tj. postoji interpersonalna svesnost među njima na mnogim nivoima, ali bi oni ipak tradicionalno bili svrstani u perverte. Začuđujuće je, koliko i iznenađujuće, da Najdžel tvrdi da seksualna perverzija „treba da bude želja ili praksa koju je smisleno opisati kao na neki način neprirodnu, iako je objašnjenje razlike prirodno/neprirodno, naravno, ključni problem". Pa ipak, on ne čini napor da objasni tu razliku ili da je dovede u vezu sa konceptom perverzije.

Photo: Phyllis Galembo

Robert K. Solomon smatra da Najdželova definicija perverzije prenaglašava oblik interpesonalne svesnosti u seksu, zanemarujući sadžaj. Prema Solomonu, sadizam, na primer, nije prekid u komunikaciji koliko "...prenaglašeni izraz jednog jedinog sadržaja, naime stava dominacije, možda pomešanog sa mržnjom, strahom i ostalim negativnim stavovima". Solomon ne nudi objašnjenje kada dominacija postaje prenaglašena dovoljno da bi zaslužila da bude označena kao perverzija; još značajnije, veoma je teško ustanoviti zašto se prenaglašenost u ispoljavanju dominacije uopšte smatra perverzijom, a ne samo, možda, kao grubost.

Photo: Lissy Laricchia

Suprotni ekstrem predstavlja čisto statistička analiza Alana H. Goldmana, po kojoj su seksualne želje perverzne ukoliko su statistički nenormalne po svojoj formi. Određivanje forme želje je, ipak, problem. Goldman daje sledeće primere želje, koje nenormalnost forme čini perverznim: „...želja, ne da se stupi u kontakt sa drugim, već samo da se gleda, da se naudi i da se bude ozleđen, da se stupi u kontakt sa predmetom ili odećom". Želja da se ima seks bez prekida u trajanju od tri sata, nije, kako se čini, nenormalna u smislu koji je prethodno izložen. Međutim, postoje smisleni kontraprimeri; muškarac koji obavlja kancelarijski posao, a čije požudne želje su ograničene isključivo na nadređenu mu ženu bio bi jedan, jer su njegove seksualne želje (statistički) nenormalne, ali teško da su perverzne. Može se isprva učiniti da navedeni primer uključuje samo nenormalnost u kontekstu želje, ne njene forme. Ali ako se slučaj muškarca koji radi u kancelariji odbaci kao slučaj perverzije na račun razlike između forme i sadržaja, postoji opasnost da heteroseksualni transvestit, nekrofil ili osoba koja zlostavlja decu ostane s druge strane definicije perverzije. Ovaj problem razlikovanja forme i sadržaja pojavljuje se ponovo kada Goldman zapisuje da „silovanje ovce može biti perverznije od silovanja žene, ali je potonje sigurno više za moralnu osudu". Veoma je teško uvideti kako silovanje žene uopšte može biti perverzno po Goldmanovom objašnjenju, budući da se forma tog akta čini normalnom. (Uzgred, sumnjam da je govoriti o silovanju ovce iole smisleno, jer njen pristanak ili nedostatak pristanka ne može postojati).

Photo: Cristina Garcia Rodero

Možda se, zbog očajanja nad problemima sa kojima se suočavaju ovakvi pokušaji definisanja, javljaju iskušenja da se ceo koncept perverzije i neprirodnog proglasi praznim, odrazom dokolice ili besmislenim. Takva se tendecija (u odnošenju prema neprirodnom) može pratiti sve do Milovog eseja O prirodi, Didroovog D'Alamberovog sna, Dekartove Šeste meditacije i, možda, antičkih sofista. Poslednji izraz ovakvog stava jeste tekst Majkla Slota (Michael Slote) „Neprimenjivi koncepti i seksualna perverzija". Najbolji odgovor na ovo iskušenje bila bi teorija perverzije koja bi uspela da prevaziđe teškoće koje nalazimo kod Najdžela, Rudika (Ruddick), Solomona Frajda (Solomon Fried), Goldmana (Goldman), Greja (Grey) i Slota...
Pre svega, tradicionalni pristupi (kod Platona, Akvinskog i Kanta, npr.) razmatraju perverziju pod okriljem prirodnog, i to je mesto na kome ću i ja započeti. Savremeni filozofi skloni su zanemarivanju koncepta neprirodnog - te stoga i neprirodnog - možda zarad verifikacionističke zabrinutosti zbog očigledne nemogućnosti da se o neprirodnom u moralnom kontekstu govori bez previše emocija, a možda i zbog onoga što Sartr (Sartre) nudi u tekstu Egzistencijalizam je humanizam. Govoriti o ljudskoj prirodi, tvrdi on, moguće je samo kada pretpostavimo da je čovek artefakt, proizvod božanske veštine, stvoren sa svrhom. Van ovog okvira, ovog pogleda na univerzum, nema nikakvog smisla govoriti o ljudskoj prirodi. Nameravam da se suprotstavim ovakvom stavu; dapače, moja rasprava imaće za posledicu da, ma kako stajalo sa ostalim predmetima u kosmosu, čovek je jedini za koga znamo da ima prirodu - čovekovu prirodu možemo znati bez obzira da li je čovek viđen kao stvoren sa svrhom ili je uopšte i stvoren.
Da bih definisao neprirodno, kome je perverzno podkategorija, prvo će mi biti potrebno da napravim razliku između, s jedne strane, ograničenog broja osnovnih ljudskih dobara, i nemerljivo velikog broja sporednih, manje važnih dobara, s druge strane. Među potonje, uključiću takve stvari kao što su uživanje u večeri, biti slavan u svojoj profesiji, dobitak na sledećem izvlačenju lotoa, dobitak na nekom izvlačenju ili na nekoj drugoj aktivnosti državne lutrije, imati decu na koju se može biti ponosan. Na osnovu ovih primera, trebalo bi da bude jasno da klasifikovanje nečega kao sporednog ljudskog dobra nikako ne znači da tvrdim da je ono nevažno. U suprotnosti sa navedenim, ono što smatram osnovnim ljudskim dobrima može se u potpunosti navesti: život, zdravlje, mogućnost kontrole sopstvenih telesnih i fizičkih funkcija, sposobnost za ljubav i znanje. Ova dobra pokazuju se osnovnim, u Rolsovom (Rawls) smislu, da će ih svako želeti bez obzira šta još pored njih želi, sve dok su ona neophodna da bi se pribavila ostala ljudska dobra. Ali dva druga načina izgledaju mi da identifikuju osnovna ljudska dobra i da ih razlikuju od drugih.

Photo: John Vink

Jedna od odlika osnovnog ljudskog dobra jeste da se ispostavlja teškim da možemo tvrditi da ga osoba ima previše; ono što se uobičajeno misli kada se kaže previše voljen odnosno razmažen, je, u stvari, slučaj kada je neko voljen na pogrešan način. Stoga, isključio sam i bogatstvo sa liste. Sumnjam da postoji previše neslaganja oko toga šta treba staviti na listu, iako različite kulture mogu da različito rangiraju stavke po značaju. Moj razlog za tvrdnju da nije moguće previše neslaganja povezan je sa drugim, ključnim načinom na koji se odabiraju osnovna ljudska dobra, što predstavlja sledeće: osnovno ljudsko dobro je osobina ljudskog života koju pojedinac/ka može hteti da smanji na minimum samo na račun sopstvenog statusa kao ljudskog bića. Na primer, stvorenje (koje može da izgleda kao ljudsko) koje sledi „moralnu" dužnost da smanji nivo zdravlja u ljudskoj populaciji na najmanji mogući stepen na način na koji mi osećamo da smo u obavezi da izbegnemo zarazu koliko je to moguće (tj. u principu) bilo bi stvorenje koje ne bismo videli kao ljudsko biće. (Zamislite stvorenje koje se iskreno izvinjava zbog toga što nije uspelo da raširi zarazu u situaciji u kojoj je imalo priliku da to učini.) U tom trenutku, običan svet počinje da govori o stvorenju koje je zaposeo zli demon, a to je trenutak kada stvorenje pokazuje nebrigu spram osnovnog ljudskog dobra. (Zombi i Frankenštajnovo čudovište varijante su demonske posednutosti; u njima je manifestovano odsustvo svesti ili brige za osnovno ljudsko dobro). Ljudi širom sveta intuitivno izbegavaju da se ljudskom izopačenošću bave kao da ona predstavlja beskrajni kontinuum bez donjeg kraja; oni se zaustavljaju na jednoj tački tog kontinuuma i ono što zatiču s druge strane nazivaju stranim, neljudskim, demonskim, posednutim. Nudim ovu opštu, iako ne i univerzalnu činjenicu, kao dokaz duboke razlike između osnovnih i sporednih ljudskih dobara; ona, čini mi se, takođe ide u prilog odabiru osnovnih dobara koje sam ponudio. Svako stvorenje, ma koliko razumno ili artikulisano bilo, a ne ceni osnovna ljudska dobra, nije ljudsko biće. Osnovna ljudska dobra mogu se odrediti kao oni aspekti ljudskog postojanja za koje je stalni manjak uvažavanja od strane ma kog stvorenja dovoljan razlog da se to stvorenje proglasi neljudskim.

Photo: Aleksey Yakovlev

U prvoj aproksimaciji, predlažem da neprirodni čin bude onaj koji uskraćuje osobi (sebi li drugom) jedno ili više od navedenih ljudskih dobara bez ikakve potrebe, tj. bez potrebe da se pribegne uskraćivanju zarad predupređivanja gubitka nekog drugog osnovnog ljudskog dobra. Osoba bi mogla opravdano da uskrati sebi ili drugom jedno ili više osnovnih ljudskih dobara zarad očuvanja drugog ljudskog dobra. Sveštenik, na primer, može usvojiti celibat, priznajući da je protivno prirodi zahtevati da se živi bez ljubavi. Umetnik može žrtvovati svoje zdravlje zarad umetnosti. (Žrtva predstavlja odricanje od onog što cenimo; ne možemo žrtvovati đubre gradskom smetlištu). Ali uskraćivanje sebi ili drugom osnovnog ljudskog dobra bez očekivanja ili namere da se učini dostupnim neko drugo ljudsko dobro uvek je pogrešno; takođe je, pokazaću i to, neophodan uslov za perverziju. Vozači formule jedan uživaju da rizikuju svoj život, delimično i zbog zarade koju time dobijaju, u krajnjoj liniji, iako postoji velika verovatnoća da će poginuti u saobraćajnoj nesreći, nije verovatno da će umreti u bilo kojoj pojedinačnoj trci. Da jeste, mogli bi nam izgledati neprirodnim, čak perverznim. Slični argumenti mogu se upotrebiti u slučaju pušača, alkoholičara, narkomana.
Perverzno je podklasa neprirodnog. Kada osoba uskrati sebi ili drugom neko od osnovnih ljudskih dobra (ili sposobnost za iste) i ako iz toga ne proizilazi nijedno drugo ljudsko dobro, i kada je užitak motivacija za uskraćivanje, onda je takav čin perverzan. Kada je užitak seksualan, perverzija je seksualna. Iz ove definicije perverzije trebalo bi da bude jasno da se užitak ne uzima za osnovno ljudsko dobro. Prvo, zato što ga je moguće imati isuviše - da bi se ovo uvidelo treba uzeti u obzir slučaj osobe priključene na mašinu za stimulaciju moždanog centra za užitak. Pretpostavimo da osoba nije voljna da se isključi čak ni na kratko kako bi jela zarad održanja života. Ona bi umrla za mrvicu užitka više. Uzgred, neka osoba može da minimalizuje ljudske užitke uopšte (jer su, možda, prepreka na putu uvećanja znanja ili nekog drugog osnovnog ljudskog dobra) a da ne dovede sopstvenu ljudskost u pitanje - fanatični puritanac mogao bi da posluži kao dobra ilustracija navedenog.

Photo: Michael Jang

Na ovaj način moguće je razlikovati seksualnu od neseksualne perverzije. Primer potonjeg bio bi čovek koji nalazi užitak u zastrašivanju male dece tako što ih prinosi blizu vozova u pokretu. Njegov užitak je perverzan, jer je učinak na njegove žrtve očekivano traumatičan. Ubijanje zarad užitka, ili čerečenje zarad zabave, bili bi, naravno, perverzni; ali ništa od toga ne bi bila seksualna perverzija. Hirurg, koji izvodi operaciju zarad uzbuđenja, a kada to nije potrebno zarad zdravlja pacijenta, takođe je perverzan. U pojedinačnim slučajevima može biti teško da se odredi šta zapravo motiviše nekog da čini ono što čini - racionalizacije mogu biti opšte. Ali ova nesigurnost verifikacije razlikuje se od zamagljivanja linije koja razdeljuje (defining) perverzne od neperverznih činova. Pretpostaviću da je zlostavljač dece slučaj seksualne preverzije, iako to nije vrsta slučaja ključnog (ili čak pomenutog) za nekoliko poznatih objašnjenja ovog koncepta; on ispunjava uslov potpunosti u kontekstu kanonskog prava, njegova forma je normalna, može voditi reprodukciji, tako da ga Akvinski ne razmatra u raspravi o neprirodnom seksu. Pa ipak, mlada devojka koju je seksualno zavela starija osoba može lako doživeti traumu; nema lakog i sigurnog načina se ponište učinci povređivanja, a namera sa kojom su bili učinjeni utvrđuje ispravnost određivanja tog slučaja kao seksualno perverznog. (I najmanja količina seksualnih osećanja zavodnika može biti traumatična po dete, čak i kada on nije nepoznat ili preteći).

Photo: Ben Sandler

Vrsta štete na koju ukazujem odgovarajuće je nazvana poniženjem, pokvarenošću. Da perverzija ponižava nužna je istina (iako možda trivijalna), kada definišete perverziju kao što sam ja učinio. Svrstati neku aktivnost u perverznu jeste reći nešto važno o tome šta sa njom nije u redu. Jedna od prednosti ovakvog određenja seksualne perverzije - ukoliko je prihvatimo — jeste da nas ne obavezuje da prihvatimo ni jedan od uobičajenih pogleda na pojedine sekusalne činove, dok istovremeno uspeva da zadrži mnoge naše intuicije o tome šta je perverzno. Kako bi se koncept perverzije ovde izložen mogao primeniti, na primer, na homoseksualnost, nije najjasnije, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je homoseksualnost složena pojava: može se na nju gledati kao na aktivnost i ništa više, jedna među mnogim drugim koju praktikuju oni čiji životi istovremeno uključuju druge seksualne aktivnosti, heteroseksualne na primer. Ali homoseksualnost takođe može da se javi i kao institucija, što ona i jeste u mnogim drugim društvima, različitim od našeg; tamo je ona često tipična u izvesnom stupnju normalnog razvoja, i vodi ka heteroseksualnom funkcionisanju u braku, kao što je i kompatibilna s njom. Konačno, homoseksualnost se takođe može smatrati oblikom života, kada posebice isključuje heteroseksualnost. To je ono što savremeni pokret za gej osobađanje namerava, a o čemu se veoma malo može saznati od drugih društava. Ipak, posmatranje homoseksualnosti kao oblika života odveo bi nas daleko od problema perverzije i neprirodnog.
Iako nam definicija ovog koncepta perverzije, sama po sebi, ne nudi dovoljno snažne kriterijume da bi omogućila da odlučimo u vezi sa važnim pitanjem homoseksualnosti, definicija izgleda zahteva da se silovanje svrsta u seksualne perverzije, suprotno tradicionalno rasprostranjenom mišljenju. Silovanje ponižava - ovo izgleda kao nužna istina - ali ostaje nejasno da li to čini na način na koji definicija to zahteva. (Sve perverzije ponižavaju, ali nisu svi ponižavajući činovi ili iskustva slučajevi perverzije.) Ono što bi trebalo dodati definiciji perverzije da bi proizvela kriterijume primenjive na homoseksualnost zaslužuje poseban članak, kao i pitanje zbog čega, tradicionalno, silovanje nikada nije bilo viđeno kao perverzija.
Iz: Ethics 90 (1980) enovine