ZADUŠNA OKUPLJANJA U SRBIJI: Pop lepo peva al prasence masno

Autor: Gane Đorđević Alo

U Srbiji je, kao retko gde u svetu, veoma raširen običaj da se prilikom sahrana i opela na grobove iznosi hrana. Ta zadušna okupljanja obično se pretvore u prave gozbe, kao da je u pitanju slava, a ne opelo, pa je, gotovo po pravilu, rodbini veoma stalo da posle oficijelnog dela sahrane, kada pokojnika konačno smeste u grob, na komšije i rođake ostave što bolji utisak i za trpezom.

Foto: Emil Čonkić

|

„Sve je bilo savršeno, hrastov kovčeg, zlatna slova na krstači... a tek pop, al je pev`o... mrtvog iz groba da podigne, samo, bre, sramota što je pečenje bilo masno, a kupus salata kisela, siroti čovek, nije to zaslužio“ - sve se u Srbiji može oprostiti, ali loše pripremljena zadušna hrana nikako!

- Jede se i pije, samo puca - prenosi atmosferu s “božije” gozbe jedan od vlasnika grobljanskog restorana koji želi da ostane anoniman, jer je siguran da bi javno istupanje po ovom, veoma osetljivom “kanonskom” pitanju, imalo loš uticaj na njegovu dobru reputaciju.

Zbogom, voljeni, gosti, prijatno vam bilo | Foto: Emil Čonkić

Shodno bogatom ličnom iskustvu, naš sagovornik otkriva da je apetit njegovih gostiju naročito izražen na sahranama. Kada zasednu za trpezu i dočepaju se noža i viljuške većina zaboravi zbog čega je došla. Više se razmišlja o jelu i piću nego o molitvi. Pričaju se vicevi, glasno se smeje, pretura po tanjirima u potrazi za najboljim parčetom mesa...

- Najviše su tražena rebarca, praseće nogice i prečnjaci od jagnjeta, kao da pečem radijatore i stonoge, a ne domaće životinje - duhovito zaključuje grobljanski kulinar.

Otkako je u ovom unosnom “rajskom” poslu, on se nagledao svega i svačega. Pre nekoliko godina u njegovom restoranu umalo nije izdahnuo stariji gospodin kada je pojeo ceo oval pršute. Toliko se prejeo da je siroti čovek završio u bolnici gde su mu jedva spasili život. Jedna devojka je nedavno popila 18 „pelinkovaca“. Toliko se napila da su je jedva izneli na vrata.

U Srbiji se oduvek dobro jelo na groblju

- Još uvek se sećam jedne starije tip-top doterane gospođe koja je posle nekoliko čašica „gorkog lista“ kao od šale sljuštila čitavu litru rozea, što je bilo premnogo za njen, po svoj prilici, slabašni želudac, pa su stoljnaci zbog toga hitno morali na pranje - naš sagovornik prepričava nemile događaje, dodajući da nije baš sve tako crno i da se na priličnom broju sahrana gosti, ipak, ponašaju u skladu s događajem.

Kako dodaje, i u njegovom poslu oseća se kriza, a na zadušni ručak sada se sve češće poziva samo najuža rodbina. Sve je teže i sirotinji koja obilazi groblja u potrazi za hranom jer su nekada lako mogli da se ogrebu za besplatan ručak. Samo je bilo potrebno da se infiltriraju među ožalošćene, glumeći pokojnikove dalje rođake ili nepoznate prijatelje.

Najeo se kao na Zadušnicama
U starom Beogradu postojao je izraz „Najeo se kao na Zadušnicama”, kad su groblja obilazila siromašna deca, đaci i studenti kojima su porodice pokojnika najradije davale hranu. Danas hranu s grobova, pored Roma, odnose i najsiromašniji građani koji su u proteklim godinama izgubili dostojanstvo, posao i dom, pa sada obilaze groblja s kesama skupljajući hranu koju inače sebi ne mogu da priušte.

Čašica rakije za onaj svet

U Srbiji kad neko umre ožalošćenima se odmah javljaju komšije i rođaci koji znaju šta treba raditi. Prvo sleduje obavezno prekrivanje ogledala i televizora peškirom. Voda kojom je pokojnik okupan ne sme se ni po koju cenu prosuti, već se sipa u lavor i stavlja ispod kovčega. Posle obavljenog opela obavezno se sruše klupe na kojima je stajao sanduk s pokojnikom. Nakon ukopa, na grobu se ostavlja poslužavnik s čašicom rakije, flašom piva i šoljicom kafe da se pokojniku nađe na onom svetu. Ako je bio pušač na grobu se obavezno pobode i upaljena cigareta. Sve se ovo ponavlja za treći, sedmi i četrdeseti dan. Sveštenici su u početku govorili da ove zadušne aktivnosti nisu u skladu s pravoslavnom verom, ali ih niko nije slušao, tako da su i oni digli ruke, pa više narodu ne brane ove običaje.

Alo